Право и беседништво су, вероватно, једина умећа у којима су Римљани били једнаки или чак бољи од својих учитеља, Грка. Док су грчка деца у школама рецитовала Хомера, мали Римљани су се надметали у беседама поводом измишљених процеса. Говори су састављани према једној чврстој шеми, тако да почињу уводним делом (proemium, exordium), па преко излагања (narratio), изношења разлога (divisio), доказа и закључака (confirmatio). Беседу чине не само речи, већ и положај тела, гестови, интонација, што се учило у школама.
Маркус Тулиус Цицеро је био "највећи мајстор психагогије, вештине руковођења људским душама". Тако је о њему мислио Квинтилијан.
Нема коментара:
Постави коментар