Проза

1.

Све је кренуло низбрдо од када си ме ти напустила. И даље живиш, али у мом животу имаш само место пролазника. Када са неким делиш све тајне и он се одједном изгуби, постане ти чудно да седиш сам. Када немаш са ким да изађеш у град, прошетас или разговараш. Убијају касни разговори са самоћом, док седим на прозору увијена у топло ћебенце којим смо некада заједно биле покривене. Док суза сузу стиже а поглед лута мрачном улицом тражећи упаљено улично светло. Једна шоља кафе се полако хлади, то је она шоља коју сам добила од тебе. Нисам била себична скувала сам и теби кафу, наменила сам ти црвену шољу јер сам те много волела, а кажу да је црвена боља симбол љубави. Необично ми је што нема твог гласа. Недостаје ми твој загрљај, мислила сам да је био најискренији. чудно ми је када стоји упаљено светло у ходнику, а ти ниси ту да причамо до поноћи на степеништу, јер никада није било довољно времена за разговор. Док је напољу снег падао, у костима се осећала језа, само твоје присуство могло је да ми скрене мисли. Знам да повремено прозборене реченице неће надоместити празнину која је остала после твог одласка. Нити ћу успети да нађем особу довољно сличну теби. Мислим да је заиста тешко стати поред неког ко може само једним погледом схватити каквог си расположења. Никада нећете успети да заузмете њено место у мом срцу, јер смо одрасле заједно, училе да читамо, пишемо, да се смејемо, тешиле смо једна другу када се несрећно заљубимо знале смо да делимо, једна другу покријемо, загрлимо, утешимо, навикле смо да испијамо кафе уз тиху музику, погледом читамо једна другој мисли. Јер најбоље другарице увек деле све, а ми смо биле нешто више, као две сестре, десет година смо гледале једна другу из дана у дан, славиле нове године и рођендане, живеле смо као једно. А ја ти нисам рекла да се после тебе све променило, постала сам хладна, несносна, љубоморна и баксуз. Не дозвољавам другима да ми приђу, знам, не ваља, али и други морају знати, имала сам само једну старију сестру, а то си била ти.